Pre skoro četiri godine, tačnije 6. avgusta 1996., svetska javnost je sa uzbuđenjem primila vest da je nauka konačno potvrdila postojanje vanzemaljskog života. Naime, u ostacima meteorita ALH 84001, koji vodi poreklo sa Marsa, pronađeni su mikrofosili nepoznatih bakterijskih organizama, za koje se smatra da su nekada živeli na Crvenoj planeti. Euforija je, međutim, bila kratkog daha, jer za većinu ljudi otkriće nekog drevnog fosila u laboratorijskim uslovima nema nikakav značaj u poređenju sa eventualnim dolaskom „malih zelenih”.

Prva baza za teraformiranje Marsa, „Vita Base 1”, počela je sa radom 2015. godine. U toku arheoloških iskopavanja, preduzetih u cilju daljih istraživanja životnih oblika koji su nekada davno egzistirali na planeti, pronađeni su nepobitni dokazi o postojanju inteligentnih bića. Međutim, veliko otkriće donelo je sa sobom tragične posledice kojih komanda na Zemlji dugo nije bila svesna. Nakon višemesečnog prekida radio–veza na relaciji Zemlja–Mars, doneta je odluka da se formira interventna tročlana ekipa koja će pod hitno ispitati šta se dogodilo. I tako, juna 2019., posada u sastavu: Martin Karn (vojni obaveštajac), Dajan Metlok (mikrobiolog) i Kenzo Uđi (kompjuterski ekspert), iskrcala se u blizini „Vita Base 1”. Umesto srdačne dobrodošlice, dočekao ih je prizor baze u rasulu u čijim su hodnicima besciljno lutali zombifikovani kolonisti.

Slučajno se, eto, desilo da u ovom broju predstavljamo dve arkadne avanture koje se više nego očigledno oslanjaju na prastari recept zvani Alone in the Dark i nešto svežiji Resident Evil. Iako imaju zajedničke pretke, Martian Gotic i The Devil Inside su dijametralno različite igre koje na pravi način ilustruju evolutivni razvoj žanra u dva pravca. I dok je The Devil Inside tipičan predstavnik struje koja favorizuje arkadno nad avanturističkim, igra koja nam dolazi iz „TalonSofta” i „Take 2 Interactivea” veoma je bliska klasičnoj avanturi u tri dimenzije, kakav je recimo Grim Fandango. Naravno, arkadni elementi su prisutni, ali njihova uloga nije dominantna.

Pojava Martian Gotica na igračkom tržištu u vreme kada film Brajana de Palme „Mission to Mars” obara rekorde na bioskopskim blagajnama širom Evrope i Amerike, takođe se može smatrati slučajnošću, ali je indikativno da na relaciji film–igra postoje iznenađujuće sličnosti u pristupu temi koja govori o početnim pokušajima kolonizacije Marsa i rizicima koje jedan takav poduhvat nosi sa sobom. U oba slučaja akcenat je stavljen na spasilačku ekspediciju koja ima zadatak da utvrdi šta se dogodilo sa njenom prethodnicom. U kompjuterskoj verziji igrač vodi tročlanu ekipu koja se suočava sa bolešću koja od ljudi stvara zombije, a čiji je uzročnik nepoznat. Martian Gotic, međutim, nije RPG igra, već prilično komplikovana arkadna avantura u realnom vremenu u kojoj se likovi, koji nemaju dodira jedan sa drugim zato što su zatvoreni u odvojene sektore baze, kontrolišu na smenu, što znači da igrač po sopstvenoj volji odabira junaka kojeg vodi u datom trenutku. Iako ne dolaze u direktni kontakt, junaci se međusobno ispomažu tako što razmenjuju predmete pomoću sistema vakuum transportera raspoređenih po bazi, a pošto su stručnjaci u svojim oblastima, svako od njih ima manje–više specijalizovani domen rada. Tako je, na primer, Dajan Metlok zadužena sa sintetisanje raznih biohemijskih mućkalica kao što su injekcije koje obnavljaju zdravlje, a Kenzo Uđi za komunikaciju sa superkompjuterom po imenu MOOD, koji je očigledno stvoren po modelu HAL–a 9000 iz čuvene „2001: Odiseje u svemiru”.

Postoje barem dva razloga zbog kojih će neki ljudi odbaciti Martian Gotic kao pretešku i napornu igru. Prvo i osnovno, broj neprijatelja je relativno mali, ali se oni ne mogu savladati konvencionalnim oružjem. Najveća smetnja su svakako zombiji kojima meci mogu da naude samo delimično, i to tako što ih nakratko onesposobljavaju. Ali, nezgoda je u tome što su zalihe municije ograničene, pa nema ni govora o besomučnom pucanju na sve što se miče. Umesto toga, treba biti vešt i zaobilaziti zombije kad god je to moguće, a to je nešto sa čime mnogi neće biti oduševljeni. Na sreću, krvopije se ponašaju prilično glupo, kreću se po zadatoj putanji, pa njihovo eskiviranje većinom ne predstavlja problem. I ostale kreature su otporne na klasična oružja, ali i za njih postoji privremeni „lek”. Paukolika stvorenja mogu se, recimo, kratkotrajno prikovati za zemlju, dok su simbiotički mutanti alergični na kiseline. Druga, veoma bitna specifičnost igre, je činjenica da vreme protiče za sva tri lika na isti način (što je u suštini normalno), ali odatle sledi jedna prilično nezgodna stvar. Naime, dok igrač kontroliše jedan lik, drugo dvoje mogu biti napadnuti i „pojedeni za doručak”, što postaje naročito nezgodno u kasnijim fazama igre kada se svi zombiji probude, a pauci preplave bazu. Da je u pitanju neka „real–time” strategija ne bi to bilo ništa čudno, ali ljude okrenute avanturama to može da nervira.

Martian Gotic u tehničkom smislu ne pripada klasi „hi–end” ostvarenja, ali to ne predstavlja veliku smetnju imajući u vidu o kom se tipu igre radi. Kadriranje prostora izvedeno je statičnim kamerama „a la” Alone in the Dark, grafika je zadovoljavajućeg kvaliteta, iako je isključivo podržana rezolucija 640 x 480, animacije su vrlo lepe, ali malobrojne, a zvučna podloga solidna. Sve u svemu, (arkadne) avanture kao što je Martian Gotic nikada nisu uspevale da postanu tržišni mega–hitovi, pa je sasvim sigurno da će slična sudbina zadesiti i pomenutu igru. Ipak, ozbiljni ljubitelji žanra ne bi trebali da je zaobiđu, jer se u suštini radi o odličnom parčetu zabavnog softvera koji u sitne sate vrlo uspešno uteruje strah u kosti. A to je za neke ljude dovoljna motivacija i izazov.

Slobodan MACEDONIĆ