Mali su, obučeni u plava odelca, imaju zelenu ćubicu na glavi i poseduju urođenu sklonost da izvrše kolektivno samoubistvo. Pa naravno, to su Dicrostonyx lemmus, odnosno leminzi. Sada već daleke 1990. godine, ovi mišoliki glodari ušli su na velika vrata u svet kompjuterskih igara zahvaljujući momku po imenu Dejv Džons. Tragajući za idejom za novu logičku igru, čoveku je palo na pamet da iskoristi neobičan prirodni fenomen koji se vezuje za tu vrstu majušnih sisara: kada njihova populacija na nekom prostoru premaši određeni broj, tada se biološki sat starijih jedinki aktivira i one „svesno” odlaze u smrt oslobađajući na taj način životni prostor mlađim generacijama. Tako je jedan prilično surov metod prirodne selekcije postao osnova za igru Lemmings, koja se danas smatra jednim od najvećih hitova zlatnog doba Amige.

Od paketa dodatnih nivoa (Oh No! More Lemmings! i Christmas Lemmings), pa preko zvaničnih nastavaka (Tribes i Chronicles), kompjuterski leminzi su evoluirali, po svojim funkcijama postajali sve raznovrsniji i komplikovaniji, ali se osnovna ideja igre nije menjala ni za pedalj: uvek je kolonu leminga, koja je po pravilu srljala u propast, pomoću raznih trikova trebalo preusmeriti ka sigurnom odredištu. Poslednji put leminzi su izluđivali igrače pre punih pet godina kada je objavljen Lemmings 3D. Interesantno je da je ova igra izazvala oprečne komentare među fanovima serijala: jedni su tvrdili da je u pitanju ubedljivo najbolji nastavak, koji je, zahvaljujući uvođenju treće dimenzije, po prvi put doneo prave novine u osnovni koncept igre stvorivši preduslove za kreiranje potpuno novih tipova glavolomki, dok su drugi „iz petinih žila” osporavali upravo treću dimenziju, tvrdeći da je zbog nje igra nepregledna i neigriva.

Priča kazuje da su se leminzi, nakon dugotrajnog lutanja u potrazi za obećanom zemljom, konačno skrasili na jednom mestu i prestali da idu u samoubilačke misije. Ali, ta idila nije dugo potrajala. Ljubomorne lasice, naslađujući se gledanjem snimaka njihovih neuspešnih poduhvata, odlučiše da im ponovo zagorčaju život. Kako? Pa, jednostavno – leminzi su pohvatani i smešteni u kutije na vrhu visokih tornjeva punih zamki, dok su spasonosni baloni postavljeni na najnepristupačnija mesta. Hod po mukama mogao je da počne.

To što se igra zove Lemmings Revolution, nikako ne znači da su mali leminzi podigli nekakvu revoluciju protiv lasica iz uvodne animacije i krenuli u masovni obračun sa njima. Njen naziv treba shvatiti u sasvim drugačijem kontekstu koji se odnosi na pojam obrtanja nekog tela oko proizvoljne ose ili, kako se to kraće kaže, revolucije (u astronomiji se, recimo, obilaženje Zemlje oko Sunca naziva Zemljinom revolucijom). Autori igre su svoje čedo krstili na ovaj način iz razumljivog razloga: svi nivoi, njih stotinu dva, kreirani su u obliku cilindra koji se može okretati oko sopstvene vertikalne ose. Ovakva definicija, iako najprostija, nije u potpunosti pravilna, jer je cilindar zapravo nepokretan, a kamera, čije kretanje kontroliše igrač, ima mogućnost da sa konstantnog rastojanja (standardno ili blisko; ovo drugo je ekvivalent opciji „zoom”) prati sve ono što se dešava na njegovoj površini. Kameru je moguće pomerati u sva četiri pravca, što se svodi na paniranje viđeno u ranijim izdanjima Lemmingsa. Reljef na površini cilindra je trodimenzionalan, ali igrač ne može direktno uticati na kretanje leminga po njegovoj dubini (to je uslovno moguće uraditi postavljanjem blokera), pa se, imajući u vidu još i osobine kamere, može izvesti zaključak da je Lemmings Revolution zapravo hibridna igra – nešto između tradicionalnog 2D izvođenja i (previše) komplikovanog 3D–a.

Nivoi su sada međusobno vezani u tzv. Paskalov trougao: uspešnim završetkom jednog, otvara se mogućnost igranja naredna dva itd. Ovde, dakle, nema one dobro poznate podele u četiri težinske grupe, što je bila karakteristika prethodnih nastavaka. Na osnovu ranijeg iskustva možemo reći da su nivoi prilično neravnomerno raspoređeni: u početku su izuzetno laki, da bi posle četrdesetog postali veoma teški. U pogledu njihovog grafičkog dizajna čini se da se autori nisu pretrgli od rada. Nivoi se sastoje od nekoliko standardnih elemenata (zidovi, bazeni, mostovi itd.) koji su poput „lego” kocki slagani jedan uz drugi.

U pogledu funkcija koje se mogu dodeliti leminzima, ovo, najnovije izdanje, vraća se samim korenima serijala, što znači da ponovo imamo osam osnovnih zanimanja: penjača, blokera, bočnog i dubinskog kopača, bombera, graditelja, rudara i „kišobrandžiju”. Postoje, međutim, i brojne novine. Najvažnije je to što se leminzi sada dele na tri rase: klasične, vodene i vatrene. Njih ne treba mešati sa plemenima viđenim u drugom nastavku (Lemmings 2: The Tribes); vodena i vatrena rasa razlikuju se od klasične samo po boji odelca i po mogućnosti da nesmetano prelaze preko sebi srodnih elementalskih prepreka (recimo, vodena rasa jedina bez po muke hoda po površini vode). Pored toga, postoji puno specifičnih, do sada neviđenih zamki koje su zamišljene tako da maksimalno zbune igrača. Izdvajamo antigravitacioni vrtlog koji primorava kolonu priglupih leminga da se okrene naglavačke i da njeni članovi počnu da hodaju po tavanici (?) i padaju nagore (??), što izaziva totalnu konfuziju. Naravno, lasice neće bespomoćno posmatrati kako leminzi beže iz svojih zatvora, pa će se na višim nivoima one same uključiti u igru, pokušavajući maksimanlno da ometu mališane u njihovoj nameri da zbrišu. Simpatične su, na primer, one koje imaju bokserske rukavice i nokautiraju svakog leminga na koga naiđu.

Lemmings Revolution predstavlja još jednu uspešnu varijaciju stare, ali uvek aktuelne ideje. Iako se igri mogu nalepiti neke negativne etikete (prvenstveno nedovoljno dorađena grafika), ona će sasvim sigurno imati svoju publiku, pogotovo među onim ljudima koji cene logičke igre.

Slobodan MACEDONIĆ