Davne 1984. godine, pod dirigentskom palicom Roberte Vilijams, „Sierra” je napravila King`s Quest i ušla u istoriju. Rođenje grafičkih „point & click” avantura bilo je jedan od najznačajnijih događaja na dosadašnjem razvojnom putu kompjuterskih igara: preokret od pretežno tekstualnog ka grafičkom konceptu, doveo je tada avanture u žižu interesovanja, a kako je vreme odmicalo, one su postajale sve zastupljenije na tržištu. U to doba firme su se bukvalno takmičile koja će napraviti bolju i tehnički napredniju avanturu, što je i dovelo do pojave legendarnih serijala kao što su: King`s Quest, Space Quest, Leisure Suit Larry, Monkey Island, Zork itd. Bilo je to neko drugo vreme koje kod starijih igrača sada budi nostalgiju.

Šesnaest godina kasnije, situacija na polju avanturističkih igara može se opisati samo jednom rečju – katastrofa. Postoji više razloga zbog čega se avanture danas nalaze u teškoj krizi, u potpunosti odbačene od strane najmoćnijih softverskih kompanija. Ali, ova stranica nije rezervisana za priču o tim ružnim stvarima, već za nešto što daje nadu da nije sve izgubljeno i da budućnost ovog žanra ne mora biti tako crna kao što izgleda iz današnje perspektive. Dame i gospodo, ovo je The Longest Journey.

U Norveškoj, na dalekom severu Evrope, grupa zaljubljenika u avanturistički žanr („Funcom”) došla je na ideju da napravi igru o kakvoj su oduvek sanjali: dugačku, zanimljivu i tehnički savršenu, ali istovremeno dovoljno komplikovanu da i oni najzagriženiji avanturisti posle dužeg vremena osete da postoji neko ko misli na njih. Od te ideje proteklo je skoro tri godine i ona je u međuvremenu pretočena u stvarnost. The Longest Journey je prava „P&C” avantura, urađena u starovremenskom maniru, kakav odavno nismo imali prilike da vidimo. Ali, kao što ćete se i sami uveriti, u tome nema ničega lošeg; naprotiv, pokazalo se kao tačno ono što mnogi odavno tvrde: da su avanture rođene da žive u 2D okruženju. Nakon fantastičnog uspeha u skandinavskim zemljama (najprodavaniji softver svih vremena u Norveškoj!), igra je najpre objavljena za holandsko, francusko i nemačko tržište, da bi sada, pod pokroviteljstvom „Empire Interactivea”, konačno doživela premijeru i u verziji na engleskom jeziku, ali samo za područje Evrope (o razlozima za to na kraju teksta).

The Longest Journey je saga o dva paralelna sveta: futurističkom Starku i ruralnoj Arkadiji, o balansu između dobra i zla, tehnoloških dostignuća i magije. Ejpril Rajan (April Ryan), obična devojka iz susedstva koja je došla u veliki grad (Njuport) da bi studirala slikarstvo, jednog dana će biti uvučena u događaje iz sopstvenih snova, koji će od nje stvoriti heroinu sa zadatkom da spase svet od uništenja. Stari avanturisti, i ne samo oni, u ovakvom će zapletu prepoznati neke ustaljene scenarističke klišee, koji, međutim, u ovom slučaju funkcionišu sasvim dobro, jer priča ima znatno dublji smisao od onoga koji se može naslutiti iz prva dva poglavlja igre.

Gledajući strogo avanturistički, The Longest Journey u sebi ne sadrži ništa novo: vođenje glavne junakinje pomoću miša, rešavanje zagonetki po sistemu „klikni predmetom na odgovarajući hot spot” i komunikacija sa drugim likovima, jesu bazični principi koji odavno važe u ovom žanru. Ali, njena magija ne potiče od tih standardnih elemenata, već od veličanstvene atmosfere, dužine (trinaest velikih poglavlja raspoređenih na četiri CD–a) i inteligentnih, neki put dosta teških i izazovnih, ali nikada nelogičnih zagonetki. Igra je jednostavno ono što se samo poželeti može.

Napravivši The Longest Journey, „Funcomovci” su uspeli da realizuju sve ono što su želeli, sa izuzetkom jedne stvari – tehničke savršenosti. Pokušaj da se pomiri 2D i 3D tehnologija, i to ne na način kako je to urađeno u Grim Fandangu, već kombinovanjem klasične skrolujuće bitmapirane grafike i trodimenzionalnih vektorskih modela, dao je rezultate koji se mogu oceniti tek kao polovični. Ograničenje rezolucije na skromnih 640 x 480 tačaka uticalo je na pozadinsku grafiku relativno malo (ona je uobičajnog kvaliteta, na nivou sličnih igara od pre dve–tri godine), ali su zato 3D modeli ispali poprilično krzavi i nekako odudaraju od okoline. Muzička, a posebno zvučna podloga, odrađena je kvalitetno. U engleskoj verziji ističe se gluma izvesne Sare Hamilton, koja je na upečaljiv način pozajmila svoj glas Ejpril.

Dužni smo na kraju da pomenemo i jednu pomalo škakljivu stvar vezanu za ovu igru koja je izazvala različite reakcije u svetu. The Longest Journey odudara od klasične bajkolike storije za decu po tome što su mnogi dijalozi i scene začinjeni golicavim pričama i aluzijama, a da stvar bude još gora, likovi u igri često ističu svoja specifična seksualna opredeljenja (npr. sklonost prema istom polu). To je jedan od ključnih razloga zbog čega ova avantura neće biti objavljena na američkom tržištu: tamošnja komisija za ocenu podobnosti zabavnog softvera jednostavno ju je zabranila. Ne bismo komentarisali dvostruki moral Amerikanaca (kvazi-čistunstvo sa jedne strane, naspram odsustva svakog kriterijuma za kvalitet onoga što se nudi medijskim konzumentima), ali je fakat da dijalozi u ovoj igri izlaze iz okvira na koje smo navikli. Njeni autori su sigurno računali na to da izazovu različite reakcije (na kraju krajeva, to je perfektna reklama), ali verovatno nisu ni sanjali da će „preko bare” naići na tako tvrdokoran stav. Tražili su đavola, pa su ga i dobili.

The Longest Journey je, dakle, knjiški primer kako jedna prvoklasna avantura treba da izgleda. Upotrebiti suvoparnu frazu da je u pitanju „prijatno osveženje u moru brutalnih igara koje se danas pojavljuju na tržištu”, bila bi čista uvreda za nju i njene stvaraoce. U pitanju je malo remek–delo koje je, eto, uprkos brojnim preprekama, uspelo da pronađe put do igrača i postigne uspeh kome se malo ko nadao. Norvežani, svaka vam čast!

Slobodan MACEDONIĆ