Strategic Simulations Inc.” (narodnim masama poznat kao „SSI”) izgleda da ipak nije potpuno mrtav. Nekada neprikosnoveni lider u probijanju novih teritorija, lučonoša najboljih strategija koje su ikad debitovale na PC-u, već duže vreme se nalazi u stanju sličnom hibernaciji. Ili je bar tako bilo do pojave Eartha 2150.

U saradnji sa „Topwareom”, relativno nepoznatim timom nemačkih programera, umrtvljeni gigant je publikovao jednu od boljih real-time strategija u novijoj istoriji žanra. Potpuno orientisana ka hard-core publici, dotična igra sa lakoćom izaziva onaj magični „klik”, osećaj koji u svesti ozbiljnog stratega nastaje kada se gomila dobrih elemenata uspešno sklopi u dopadljivu celinu. Iako se (verovatno) neće previše dopasti ljubiteljima Red Alerta, izazvaće totalni kontraefekat kod igrača koji od svoje zabave traže nešto više od slasnog „rusha” gomilom tenkova.

Početnu premisu smo nedavno pokrili u „Prvim Utiscima”, ali ćemo je za publiku sa jeftinijim ulaznicama ukratko ponoviti: sredina je XXII veka, svet i civilizacija su u dronjcima, nuklearni rat je pomerio Zemlju iz orbite i usmerio je ka Suncu, a kulminacija spiralne putanje (i veliki Bang!) se očekuje za nekih 183 dana. Tri nepomirljive frakcije, Evroazijska Dinastija (Rusi i sateliti), Ujedinjene Civilizovane Države (SAD i ostali) i Lunarna Korporacija (kolonija na Mesecu) imaju tačno toliko vremena da naprave flotu za evakuaciju na Mars. Problem je samo što je na Zemlji ostalo taman toliko resursa da samo jedna od njih može da realizuje taj plan u potpunosti...

Earth 2150 u velikoj meri podseća na nabildovanu verziju Warzonea 2100 . Način igre je gotovo identičan: posedujete glavnu bazu kao koordinacioni centar svih operacija na terenu (i istraživanja novih tehnologija), a nizom misija „sa strane” odmotavate zaplet i ispunjavate globalni cilj sa početka igre. U ovom slučaju, to je kvota od tačno milion novčanih jedninica (resursa), koje morate usmeriti u razvoj flote za bekstvo sa Zemlje (Lunarnoj korporaciji treba „samo” 500.000). Naći perfektan balans između trošenja mukom stečene love na štancovanje novih jedinica (uz istraživanje novih thnologija) i alokacije iste u finalni projekat je prilično pipava stvar. Dotične resurse vadićete iz rudnika minerala, a postavljaćete ih u svakoj borbenoj zoni koju krenete da osvajate.

Sistem igre je sledeći: u svakom trenutku imate na raspolaganju izbor od nekoliko misija, u čije izvršavanje krećete slanjem proizvoljnog broja jedinica iz glavne baze. Pored primarnog cilja, svaka misija (borbena zona) poseduje i sekundardni: vađenje rude do poslednjeg molekula. Tokom izvršavanja zadatka, možete (a najšešće i morate) održavati komunikaciju centra sa mini-bazom na dotičnoj teritoriji, radi dopunjavanja iste novim jedninicama, transporta resursa i sličnih logističkih operacija. Pošto ispunjavanjem primarnog cilja prestaje potreba za boravkom u borbenoj zoni, korisno je da iz terena izvučete sve resurse do kojih možete da dođete (o završetku misije odlučujete sami). Takođe, veoma se isplati da jedinice koje su preživele bitku izvučete poslednjim transportom: em ćete uštedeti novac, em će vam iskusni borci veoma koristiti u okršajima koji predstoje.

Istraživanje novih tehnologija teče automatski (pri čemu se troši lova), a dobijene rezultate možete koristiti za manuelno projektovanje novih jedinica kombinacijom šasije, oružja i eventualne specijalke. Mogućnosti je zaista mnogo, prvenstveno zbog totalne razlike tehnološkog drveta između zaraćenih strana. Evroazijska Dinastija, kao klasična „low tech” armada svoje snage bazira na tenkovima, okopnim vozilima, topovima velikog kalibra, ofanzivnim helikopterima, nuklearnim raketama i sličnim sirovo-snažnim jedinicama. Ostale frakcije su sofisticiranije (Ujedinjene Divilizovane Države se oslanjanju na robote i energetsko naoružanje).

Komandovanje jedinicama je izuzetno jednostavno, a one same imaju veoma dobro projektovan AI. Ponašanje svake od njih možete fino podesiti kroz simpatičnu alatku za pravljenje svojevrsnih „skriptova” za kretanje i reakciju na neprijatelja. Sa druge strane, neke od njih (iako se radi o kvalitetnom 3D modelu), krajnje loše izgledaju kada manevrišu i pucaju (pogotovo tenkovi i helikopteri. Takođe, njihov „voice acting”, odnosno glasovni odzivi su veoma iritirajući, malobrojni i generalno neuverljivi. Uopšte, jedna od retkih zamerki celokupnom proizvodu je odsustvo mogućnosti za pravu identifikaciju sa dešavanjima. Pomalo sterilni brifinzi tome samo idu u prilog.

Ono što treba izdvojiti kao veoma uspeo element su fenomenalni efekti atmosferskih prilika, i njihov uticaj na taktičku situaciju na terenu. Magla, kiša i sneg, pored toga što jako dobro izgledaju, mogu da vam pored značajne redukcije vidljivosti, smanje i pokretljivost trupa na terenu. Fino.

Preporuka je, naravno, da igru nabavite.

Miodrag KUZMANOVIĆ